Priroda je puna tajni. A Svemir bi nam bio podjednako neshvatljiv ukoliko bi se sastojao i od samo jednog jedinog kamena veličine teniske lopte. Pitanje bi i tada i dalje bilo prokleto isto : Odakle je stigao taj kamen??? Razlika je u tome samo što to pitanje onda ne bi imao ko da postavi. Ohrabrujuće za čoveka u svakom slučaju i ljudsku rasu jer izgleda da je u njoj i Svemir pronašao svoju svrhu.
A mi i danas govorimo o njegovim vrednim graditeljima - zvezdama. Jer, apsolutno sve što se nalazi oko nas napravljeno je od iste osnovne tvari koja je nekada davno skuvana u jednoj zvezdi. Sve što vidimo na nebu jesu kosmički fosili stari hiljade i milione godina. Jedino što astrolog može da uradi je da proriče prošlost, to jest, da se bavi tkz. "sećanjem na budućnost", da razgrće dimenzije u kome je vreme relativna kategorija.
Čudno je kada razmišljamo o tome kako živimo na jednoj maloj planeti u svemiru. Još je čudnije da je po našim sadašnjim saznanjima ona jedina živa planeta. Što naravno ne mora da znači da čitav svemir ne buja od života budući da njegove dimenzije prevazilaze naše moći poimanja. Rastojanja su tako ogromna da se mere u "svetlosnim minutama" i "svetlosnim godinama". ("svetlosna minuta" je rastojanje koje svetlo pređe za jedan minut. A to je dug put, jer svetlost pređe 300.000 kilometara kroz svemir za samo tu jednu jedinu sekundu. Jedan svetlosni minut je 300.000 puta 60 to jest 18 miliona kilometara. Jedna svetlosna godina iznosi skoro deset biliona kilometara. )
Tako na primer do Sunca ima malo više od osam svetlosnih minuta. Sunčevi zraci koji nam greju obraze ovih dana, putovali su dakle više od osam minuta kroz svemir pre nego što su stigli do nas. Planeta Pluton, međutim, budući da je najudaljenija planeta u Sunčevom sistemu – nalazi se na dobrih pet svetlosnih sati od naše planete. Kada pogledamo Pluton teleskopom, onda u stvarnosti gledamo pet sati unazad u vremenu. Slici Plutona potrebno je pet sati da stigne do Zemlje.
(Merkur – 3, 21 min
Venera – 6,01 min
Zemlja – 8,31 min
Mars – 12,67 min
Jupiter – 43,27 min
Saturn – 1,32 h
Uran – 2,66 h
Neptun – 4,17 h
Pluton – 5,48 h)
Naše sopstveno Sunce je samo jedno od 400 milijardi zvezda u galaksiji koji nazivamo "Mlečni put". Ta galaksija izgleda kao jedan ogroman disk u kome se naše Sunce nalazi u jednoj od većeg broja spirala od kojih se on sastoji. Kada posmatramo nebo tokom neke jasne zimske noći (ne treba onda da čudi zbog čega je najviše astrologa i astronoma rođeno zimi) jer je tada nebo najblistavije možemo da vidimo jedan širok pojas zvezda. A vidimo ih zato što gledamo prema središtu Mlečnog puta (Šveđani recimo, Mlečni Put zovu " zimskom ulicom").
Rastojanje do nama najbliže zvezde u Mlečnom putu iznosi oko četiri svetlosne godine. Pogađate, kada bi bili u stanju da je lociramo na noćnom nebu koje broji oko 6000 golom oku vidljivih zvezda, onda bi mogli da je vidimo onako kako je ona izgledala pre četiri godine. A to je tek nama najbliža zvezda. Cela naša galaksija – ili "zvezdana maglina" kako je još nazivamo – duga je oko 90. 000 svetlosnih godina. To znači da je svetlu potrebno toliko godina da stigne od jednog do drugog njenog kraja. Drugim rečima, kada usmerimo pogled ka nekoj zvezdu u našem Mlečnom putu koja je udaljena 50.000 godina od naše Zemlje onda je mi gledamo 50.000 godina u prošlost.
Kada već pominjemo tu cifru, nekako je nezapaženo prošla vest o eksploziji jedne neutronske zvezde koja je putovala do nas upravo toliko – 50.000 godina. Naime, u pitanju je neutronska zvezda (SGR 1806-20) koja je istrošila svoje gorivo te je eksplodirala u vidu supernove (hipernove).
Do nas je eksplozija te zvezde stigla krajem decembra – tačnije baš u vreme razornog zemlotresa i cunamija u Indoneziji. Interesantno je da to niko nije doveo u vezu. Bljesak eksplozije je bio toliko snažan da je obasjao gornje slojeve Zemljine atmosfere. Čak se odbio od Meseca koji inače ima vrlo slabu odbojnu moć. Bljesak je trajao svga jednu desetinku seknude, ali bila je to stravična desetinka sekunde.
Naučnici su izračunali da je neutronska zvezda u toj eksploziji ispustila više energije nego što to Sunce učini u toku 100 hiljada godina. Nikad do sada nije zabeležena toliko snažna eksplozija.
Često govorim o zameni mesta Urana i Neptuna u znacima Vodolije i Riba, tranzitu Plutona kroz znak Strelca, i o revolucionarnim otkrićima koji će izmeniti našu sliku poimanja sveta za vreme trajanja ovog planetarnog obrasca. "Otvoriše se nebesa" je epitet koji bi mu najviše pristajao. Oni koji su u situaciji da prate dešavanja u naučnom svetu, posebno u astronomiji, u prilici su da se uvere da smo bukvalno zapljusnuti talasom svakodnevnih otkrića.
U astrološkoj simbolici okeanske i svemirske katastrofe imaju blisku vezu. Uran, Neptun i Pluton u svakom slučaju snose najveći deo krivice. Ne treba da čudi da se zvezda koja je eksplodirala nalazila u sazvežđu Strelca, znaku koga trenutno okupira Pluton. Ova eksplozija je nametnula nam je mnoga važna pitanja, između ostalog i kakav to mehanizam može da oslobodi toliko mnogo energije, i zatim, da li su takve i još snažnije eksplozije bile uzrok masovnih izumiranja u prošlosti na našoj planeti.
Da se ova eksplozija dogodila bilže, recimo na manje od 10 svetlosnih godina bili bismo u velikim problemima, jer bi eksplozija ozbiljno oštetila našu atmosferu i verovatno izazvala masovno izumiranje. Srećom, u našoj blizini nema takvih tipova zvezda koje imaju mnogo jače magnetno polje nego što je to uobičajeno.
Jedini način, dakle, da posmatramo svemir jeste, da gledamo u prošlost. Mi nikada u stvari ne znamo kakvo je pravo stanje izvan ovog našeg kaveza koji se zove Zemlja, napolju u svemiru. Znamo samo kakvo je ono bilo. Svaki pogled prema nebu vraća nas hiljade godine unazad u istoriju svemira. Sve što vidimo, pogađa naše oko u obliku svetlosnih talasa. A tim talasima potrebno je vreme da prođu prostor. Kada astrolozi posmatraju zvezdu koja se nalazi hiljadama svetlosnih godina udaljena od nas, onda oni vide "bljesak" jednog događaja koji se dogodio pre mnogo hiljada godina, trudeći se da proniknu u razmere praska koji bi trebalo da usledi.
Pretpostavlja se da u svemiru postoji oko sto milijardi galaksija kao što je naša, ali i to su nagađanja naravno jer su razmere svemira nemerljive. Svaka od tih galaksija sastoji se od oko sto milijardi zvezda. Galaksija koja je najbliža našoj zove se Andromeda. Nalazi se na oko 2,2 miliona svetlosnih godina daleko od nas i to znači da je mi sada gledamo onakvu kakva je bila u doba kada je nas predak, homo erectus, otkrivao čari i blagodeti vatre. Ova galaksija je najdalji objekat koji možemo da vidimo golim okom. Sada sa njom delimo dvorište a jednog dana ćemo sa njom podeliti i stan, budući da nam se ona približava brzinom od oko 220 km u sekundi.
Kada gledamo galaksije koje se nalaze na udaljenosti od oko deset milijardi svetlosnih godina od nas gledamo deset milijardi godina unazad istoriju svemira. A to je dva puta duže vreme nego što postoji naš Sunčev sistem. Sve te galaksije udaljavaju se od nas neverovatnim brzinama. Što su udaljenije to se brže kreću.
Poražavajuće deluje činjenica da ukoliko neki zaljubljenik zvezda koji se nalazi dva miliona svetlosnih godina daleko, u ovom trenu usmeri svoj teleskop prema Zemlji – ne bi video nas. U najboljem slučaju bi ugledao Neandertalce i Zemlju u stanju u kakvom je ona bila pre dva milona godina. Dakle, zaboravite na četovanje putem Interneta, sa malim zelenim. Osim, naravno ako niste spremni da povratnu informaciju čekate četiri miliona godina. I ukoliko vam nekim čudom ne odgovori sa nekog bližeg rastojanja. Recimo sa Marsa. A razlog bi recimo mogao da bude kako bi svojim prisustvom uveličao proslavu američkog Dana Nezavisnosti.
