"Ko stoji na vršcima prstiju ne stoji čvrsto, Ko stoji razmaknutih nogu ne napreduje. Ko želi da blista daleko je od prosvetljenja. Ko želi da bude neko ne zrači svojom pojavom. Ko žarko želi svu slavu sveta za sobom ne ostavlja velika dela. Ko hvali samo svoju malenkost neće se vinuti do visina(...) Što je polovično postaće celo. Što je krivo postaće pravo. Što je prazno postaće puno. Što je staro postaće novo(...) Budi štedljiv na rečima i sve će doći na svoje mesto. Oluja ne tutnji čitavo jutro. Provala oblaka ne traje čitav dan. A kako nastaju oni? Delovanjem Neba i Zemlje. Ako ni Zemlja ni Nebo izudarati ne mogu mnogo koliko tek može čovek?"
Lao Ce
Svi smo deca samo jednog Neba i samo jedne Zemlje. U osnovi svih nas leži jedan isti zakon - zakon poslušnosti prema našim roditeljima - bio on svesno ili nesvesno praćen. Ma koliko neko drugi imao mogućnosti koje su nama uskraćene i ma koliko taj drugi udara glavom o zid bez očiju uprtih prema Nebu, u biti smo mi svi pisci, pisci koji ležeći u kolevci svog života pišu Knjigu Života. U toj su Knjizi sve naše ružne reči izgovorene onda kada nije trebalo, tu je stranica tajni i priznanja, tu su stranice svih naših gubitaka, tu je i zatvor izgrađen daleko od Laži, stranice Očeva i Sinova, stranice Konflikata gde niko nije pobedio, tu je stranica dobre Sreće koja nije planirana, poglavlje Ljubavi gde mastilo nikada ne presuši, priča o Bogu koju ne možemo da razumemo, tu su obećanja Raja i Pakla ali neka smo prokleti ako možemo da vidimo.
To je Knjiga koju neminovno pišemo a koje se plašimo. Suočavamo se sa tugom i srećom svake stranice. Ukoliko je čitamo očima uprtim u Nju onda nam ostaje nepoznata čitavog života. Pisajući je izlazimo iz kolevke i kao okrutnom rukom bačeni smo u zaplet naše Knjige, gde smo suočeni sa svim rečima našeg života perfektno sastavljenih rukama čudnih sila i tela oko nas. I kako više putujemo stranicama mi postojimo i uviđamo da smo glavni akteri naše omiljene Knjige,da ovde nismo da biramo jer je izbor već napravljen, da smo ovde da bismo shvatili zašto smo tako izabrali. Zato bi svaki naš budući izbor predstavljao borbu protiv nas samih, zato bi svaka naša želja iz sedmog poglavlja bila uzrokovana Mesecom iz petog poglavlja, zato bi svaka naša veza bila neraskidiva spona koja je vidljiva sa Venere, zato bi svaka naša borba bila jadna iz očiju Merkura koji na Mars gleda sa sažaljenjem, ne znajuči da su i same u paktu zbog Neptuna, zato bi svi naši talenti dobili podršku Jupitera. Zato bi svi naši ciljevi bili ogledalo Plutona a udarom snage revolucionarnog Urana na ogledalo pratila bi nas nesreća Saturnovih sedam godina.
I kada svaka od njih, tih čudnih vanzemaljskih sila napravi pokret koji joj doliči tada mi, kao akteri, učimo reči našeg scenarija. Tada se suočavamo sa nepobitnom činjenicom naše glumačke ekipe i samog pozorišnog komada, i baš tada shvatamo da sve što nam preostaje jeste da Knjigu Života proglasimo našom omiljenom i da je kao takvu negujemo u njenom postojanju. Ali odjek naših reči daleko gore može jako udarati i odbiti se o svoj izvor, o nas same. Zato bi svaki pokušaj natprirodnih dela predstavljao borbu protiv Prirode, borbu u kojoj bismo mi kao akteri zaboravili sopstveni scenario, gde bismo se zacrveneli pred scenom dok nam glas u potpunosti ne utihne a dok nam unutrašnjost ne počne lupati, sasvim tiho, stranicma naše Knjige Života. I svi mi imamo našu karmičku istoriju, probleme čija rešenja moramo naći, ali nije to neka mudrost, to je samo način na koji Svet funkcioniše. Dok ne naučimo našu istoriju ona će nam uvek stajati na putu ka našoj Budućnosti, jer složićete se, Knjiga bez pročitanog predgovora je nerazumljiva. Ali na našu sreću tu je i rečnik, kao poslednje i jedino sigurno mesto provere svih naših osećanja, svih naših sklonosti i sposobnosti, svih naših muka i nedoumica.
Dok sedimo tako, iz kolevke u fotelji, mešaju nam se slova i shvatamo da se delovi polako sklapaju i da nam sve postaje jasno. Čudimo se perfekciji dečje igre zvane puzle, ali na licu nam je prisutan osmeh zadovoljstva. Sada nam se svetlost vraća i ako je sve istina sve gori a ono što ostaje to smo mi sami.
