Bitka kod Kumanova, Prvi balkanski rat, osveta Kosova. Naši hodočasnici sa oružjem pokušavaju da dođu do svetinja na Kosovu koje su im, kao i danas, nedostupne (nedostupne fizički, ali ne i duhovno). Leže na čistini ispred Kumanova, koju drži desetostruko jači neprijatelj, koji uz to ima privilegiju utvrđenja, koje onemogućava našoj vojsci da se pridigne. Niko nije ni glavu mogao da podigne sa tla i činilo se da će doći do rasula, do onog rasula koje mi danas živimo. Vojska je već počela da se polako povlači, da puže, da gmiže.
I tada, jedan duh, jedan čovek koji nije hteo da gmiže, koji nije hteo kompromis, koji nije razmišljao o tome kako rana boli, a kako prija jutarnji kapućino, je prelomio u sebi ustao. Kao da je on predstavljao savest našeg naroda, kao da su svi oni grčevi sa koca pred umiranje, nakon nekoliko dana po žegi u sopstvenoj krvi, proigrali i njegovim venama. To nije bio samo čovek, to je bila čitava Srbija. Taj čovek, koji je bio Srbija, koji je bio otadžbina, je ustao i ponosno podigao zastavu. Bio je mladi oficir, zvao se Vojislav Nikolajević. Čim se pridigao, kiša olova ga je zasula i pao je izrešetan, ali zajedno sa njim, kao na nevidljivu komandu ustala je čitava srpska vojska, osvojila Kumanovo, osvojila Staru Srbiju, povratila Kosovo i ispunila Lazarev i Svetosavski zavet. Jedan čovek je pokrenuo lavinu koja je učinila da se ispuni zavet zbog kojeg su Srbi patili vekovima. Jedan jedini čovek, jedna jedina zastava i jedan jedini primer.
Pomislimo, može li biti nešto veličanstvenije od ovoga... Odgovor stiže da može, ali to je čin drugi – čojstvo.
Primer čojstva
Čojstvo, najuzlopotrebljavaniji pojam kojim se danas uopšte barata. U ovom našem nesrećnom i izgubljenom društvu u kome pojmovi i ljudske vrednosti više gotovo ništa ne znače, oni samo koriste ovome ili onome, nečijim sebičnim i sitnim interesima.
Čojstvo. Čojstvo je ono najređe, najdragocenije, ono što, kada je junaštvo toliko veliko, toliko plemenito, toliko snažno, toliko samopouzdano, može sebi da dozvoli da bude vrhunac vrhunaca, kao ono najviše, ali ne bez hrabrosti. Bez junaštva nema čojstva. To je onda kukavičluk, kukavičluk prerušen maskom čojstva u nešto što ne želi da bude kukavičluk.
Nema čojstva bez junaštva. Znači junaštvo podignuto na sveti pijedestal žrtve za druge je čojstvo i dolazimo do scene druge.
Devetnaesti vek, bratstvo Bjelopavlića pokušava da reši pitanje krvne osvete. Palo je puno krvi, palo je puno mladih, junačkih glava na obe strane. Dva bratstva pokušavaju da dođu do onog pomirenja krvi, pomirenja duha, pomirenja zajednice, koje je neophodno da bi se ratovalo sa zajedničkim neprijateljem, sa Turcima. I usred svađe, priče, buke, pominjanja dugova u krvi i glavama, začuo se pucanj. Obično se tim pucnjem kidaju sve mogućnosti ovakvih sastanaka i ovakvih zajednica, ovakvih pomirenja. Taj pucanj srećom nikog nije pogodio. Taj je pucanj promašio i to je spasilo čitavu priču.
Trajao je ceo dan taj razgovor, da bi se bratski završio u zagrljajima kroz suze, u oproštaju koji je bolan, ali koji je oproštaj. I razišla su se dva bratstva. Ali ostao je samo jedan dečak, kao nasmejan, kao nevidljivo zagledan u daljinu, pokriven ćebetom, nepomičan. Kada ga je otac pozvao da pođu kući, dečak mu je tiho, jedva šapatom, poručio da priđe, da mu nešto kaže.
Kada je otac prišao, on je razgrnuo ćebe i pred ocem se ukazala krvava ruža rane tog dečaka. Bio je pogođen onim metkom i satima je trpeo bol, ne samo ne smejuću da jaukne, nego nije smeo da promeni ni bilo koju crtu svog lica, da ne bi odao ranu. Jer, onda bi sve počelo iz početka, to krvavo kolo međusobnih ubistava najbližih bi se ponovo nastavilo.
On je oćutao, dočekao razlaz svoje braće i tek onda ocu priznao da je ranjen. Bog i anđeli su ga sačuvali, otac ga je odveo i izvidao, taj dečak je naravno kasnije postao junak. Jer, od čojstva, od višeg, se lako postaje niže, to je junaštvo. Njegovo ime je Blažo Radović.
Od svih mogućih trećeligaških muzičara, sportista, zvezda, ikona novog doba, mi zaboravismo na Vojislava Nikolajevića, na malog Blaža Radovića, mi zaboravismo na sebe. I u tom zaboravu sebe, u tom zaboravu ne samo toga «ko beše čojstvo i ko beše junaštvo», nego zaboravismo i «šta to beše čojstvo i šta to beše junaštvo», mi smo zaboravili i šta je realnost, zaboravili smo onaj pojmovnik koji je svaki čoban sa Durmitora još u osamnaestom veku znao. Mi zaboravismo na onaj jedini magnetni centar koji može da piljke naših egoizama, individualizama, naših stilova, želja, nesreća ličnih i pojedinačnih, skupi u jedno magnetnno polje koje je nacija i koje je država. To je magnetno polje otadžbinoljublja, zasnovano na jedinstvu pravde, nacije i Boga, na čojstvu i junaštvu.
Čojstvo, najuzlopotrebljavaniji pojam kojim se danas uopšte barata. U ovom našem nesrećnom i izgubljenom društvu u kome pojmovi i ljudske vrednosti više gotovo ništa ne znače, oni samo koriste ovome ili onome, nečijim sebičnim i sitnim interesima.
